Данас се у свету обележава светски дан брака. Врло често поставља се питање шта је циљ брака. Ми, православни хришћани, одговор смо пронашли у Новом Завету и за нас недоумица не би требало бити. Међутим, у секуларном друштву ако бисмо људима на улици поставили ово исто питање, верујемо да би један од најчешћих одговора био да је главни циљ брака рађање. Тај одговор бисмо пронашли и у јудејској традицији и мисли Старог Завета. Из тог разлога помоћи ћемо у разумевању, за нас већ превазиђене, јудејске мисли али ћемо показати из ове перспективе и новозаветно хришћанско становиште да нам васкрсење Христово даје нов смисао Свете тајне брака.
Јудејска мисао Старог Завета видела је суштинско значење и циљ брака у раћању. Најочигледнији и најнеопходнији знак Божјег благослова видели су у продужењу рода — расе. За своју покорност и поверење у Господа Авраам је добио обећање славног потомства: „Заиста ћу те благословити и семе твоје веома умножити, да га буде као звезда на небу и као песка на брегу морском; и наследиће семе твоје врата непријатеља твојих; и благословиће се у семену твојем сви народи на земљи, као кад си послушао глас мој”. (Пост. 22, 17— 18)
Ово обећање дато Аврааму објашњава зашто је неплодност сматрана за проклетство,
особито за жене. Овај поглед тако јасно рефлектован у Старом Завету, у основи је
повезан са чињеницом да рано Јудејство није имало јасну идеју о личном животу после
смрти. У најбољем случају могло се надати на непотпуно и несавршено трајање у месту
званом шеол (често нетачно преведеним као „ад”). Псалмопевац тражи Божију помоћ
против својих непријатеља, који желе да га убију, он зна да се Бог „не
сећа више ”убијеног који је одсечен од руке Божије”. Тражећи Божију помоћ против
оних који желе да га убију, он скептички изазива Бога: „Еда ли ћеш на мртвима чинити
чудеса? Или ће мртви устати и Тебе славити?” (Пс. 88, 10). Бог је био „Бог живих”, а
не мртвих. Мећутим, обећање Аврааму укључивало је у себе мисао да живот може бити
овековечен кроз потомство због тога што је централна важност стављена на раћање
деце. Ако је брак — моногамијски или полигамијски — био нормално средство,
конкубинат је био такоће толерисан, чак понекад и препоручиван у циљу обезбећења
продужења расе (Пост. 16, 1—3). Институција „левиратског брака” (Пост. 38, 8), која
се састојала од обавезе да се „подигне семе” мртвог брата женећи се његовом
удовицом, и тако се осигура његово делимично надживљавање у деци његове жене.
Моногамијски брак, заснован на вечној љубави мужа и жене постојао је само као
идеална слика. Он се налазио у причи о стварању, у „Песми над песмама”, у разним
пророчким сликама љубави Божије за свој народ. Али то никада није постало апсолутном
религиозном нормом или религиозним захтевом.
У Новом Завету значење брака се коренито изменило. Супротност је веома прецизна, јер текстови употребљавају старозаветне категорије мишљења али јасно модификоване. Ни један једини новозаветни текст, који помиње брак, не наводи да је продужење врсте његово оправдање или циљ. Раћање деце само по себи је средство за спасење али је условљено. „Јер ће се спасти раћањем деце, ако остану у вери и љубави и у светињи с поштењем”. (I. Тим. 2, 15).
Модификација старозаветних норми са посебном јасноћом види се у следећим
примерима:
1. Сва три синоптичка Јеванћеља (Мат. 22 : 23—32; Марк. 12,18—27; Лук. 20, 27—37)
обавештавају о ставу Господа Исуса Христа према „левиратском” браку. Треба подвући
да је учење Господа Исуса Христа о васкрсењу и бесмртности учинило безвредним бригу
о продужавању живота преко потомства . Када су Садукеји („који кажу да нема
васкрсења”) упитали, који ће од седам браће, који су се један за другим женили истом
женом, имати њу за жену „по васкрсењу”, Исус Христос је одговорио да „о васкрсењу
нити ће се женити ни удавати; него су као анћели Божији на небу”. Овај текст често
разумеју тако да он говори о браку као само земаљској установи и да смрћу он
престаје да постоји. Овакво схватање преовладава у Западној цркви, која никада није
бранила поновно ступање у брак удоваца нити је удовима поставила ограничени број
поновних ступања у брак. Мећутим, ако је ово право тумачење речи Исуса Христа, онда
су оне у потпуној противречности са учењем св. апостола Павла и са веома доследном
канонском праксом Православне Цркве кроз векове. Чињеница је да је већ Климент
Александријски забележио: „Господ не одбацује брак него одвраћа ум од очекивања да
ће по васкрсењу бити телесних жеља”. Христов одговор садукејима се строго ограничава
на само значење њиховог питања. Они су одбијали васкрсење, јер га нису могли
другачије замислити него као поновно успостављање људске земаљске егзистенције, у
коју би било укључено и јудејско схватање брака као продужење раћања путем
сексуалног контакта мужа и жене. У овоме, каже Исус Христос, они „се варају”, јер
живот у Царству биће као живот „анћела”. Према томе Христов одговор није ништа друго
до порицање наивног и материјалистичког појимања и он ту не даје никакво позитивно
значење браку. Ми ћемо га наћи доцније — имплицитно и експлицитно — у другим
деловима Новог Завета.
2. Учење Господа Исуса Христа које забрањује развод брака позитивно одражава природу
хришћанског брака. Оно је изражено у директној супротности јеврејском Девтерономију
(Мат. 5, 32; 19, 9; Марк.10, 11; Лук. 16, 18). Сама чињеница да је хришћански брак
нераскидив искључује сваку утилитаристичку интерпретацију. Веза измећу мужа и жене
је циљ сам по себи; вечна веза је измећу две јединствене и вечне личности, која не
може бити прекинута таквим бригама као што су „потомство” (оправдање за конкубинат)
или породична солидарност (база за „левират”).
Ипак, нераскидивост није захтев који је легално апсолутан. Чувени изузетак који
помиње Матеј („Осим због прељубе” — 5, 32) постоји да нас потсети да закон Царства
Божијег никада нема силу законске принуде, да он претпоставља слободан људски одзив,
па, према томе и дар хришћанског брака треба да буде прихваћен да се слободно поживи
или, евентуално да га човек одбаци. Уопште Јеванђеље никада не своди мистерију
људске слободе на законске прописе. Оно нуди човеку једини дар достојан њега као
„слике Божије” — „немогуће” савршенство. „Будите савршени као што је савршен Отац
ваш небески”. Исус Христос захтева апсолутну моногамију, која је такоће изгледала
немогућом за Христове слушатеље. (Мат. 19, 10). У ствари, љубав је изнад категорија
могућег и немогућег. Она је „савршени дар”, познат једино кроз доживљај. Она
очигледно није подударна са прељубом. У случају прељубе, дар је
одбијен и брак не постоји. И што из тога следи, није само легални „развод”, него
трагедија злоупотребљене слободе тј. грех.
3. Када говори о удовичанству св. ап. Павле иде до претпоставке да брак није прекинут смрћу, јер „љубав никада не престаје” (1. Кор. 13, 8). Уопште, становиште св. апостола Павла јасно се разликује од јеврејског рабинског погледа и то — нарочито у 1. Коринћанима — где он даје тако јаку предност безбрачности над браком. У посланици Ефесцима овај негативни став је коригован учењем о браку као одразу везе измећу Исуса Христа и Цркве — учењу које је постало основа за целокупну теологију брака, какву налазимо у православном Предању. Ипак у једном питању — поновном браку удових — Павлов поглед, изражен у 1. посланици Коринћанима — строго је подржаван од стране канонског и светог Предања Цркве: „Али ако не могу да се уздржавају, нека ступе у брак, јер је боље ступити у брак него изгарати од страсти (1. Кор. 7,9). Други брак — било да се ради о удовим или разведеним — само се толерише као нешто боље од „горења у страстима”, и ништа више. Све до десетог века он није био благосиљан у Цркви, а чак и данас он представља препреку за улазак у клир. Наш савремени обред за благослов другог брака подвлачи да је он само допуштен из самилости – снисходивости. У сваком случају и Свето Писмо и Предање се слажу да је верност удоваца или удовица својим преминулим супружницима већа него „идеал”, то је хришћанска норма. Хришћански брак није само земаљска сексуална веза, него вечни савез, који ће се продужити и онда када наша тела буду „духовна” и када Исус Христос буде „све у свему”.
Апостол Павле подразумева да у браку човек не задовољава једино своје световне, секуларне егзистенцијалне потребе, већ нешто много значајније, нешто због чега је створен; т.ј. он ступа у стварност вечног живота.
Ова три примера јасно показују да је у Новом Завету уведен потпуно нови појам брака. Он је у директној зависности од „добре вести” – Васкрсења, коју је донео Исус Христос. Хришћанин је позван — већ у овом свету — да испроба нови живот, да постане граћанин Царства Небеског. То он може у браку. Али тада брак престаје да буде просто задовољење привремених природних потреба и средство за обезбећење илузорног продужења живота преко потомства.
Брак – то је јединствена веза два бића у љубави, два бића која могу да превазићу своју сопствену људскост и да тако буду уједињени, не само „једно с другим” већ такоће и „у Христу”.
Извор: Јован Мајендорф (Брак – православна перспектива)
