Требало би, међутим, стручним анализама (социолога, психолога, педагога) показати разлику (ако је има) између некадашњег бунта младих (а онда којих, оних пре Другог светског рата или после тога рата, у Европи и код нас?) и данашњег стања омладине која се буни.
Пошто на сва ова моја (и друга непоменута) питања немамо прави одговор, одговор мора да буде услован, и у први мах може да се учини неодређен или парадоксалан. Један одговор, дакле, могао би да гласи: данас је све више бунта код младих људи али се тај бунт не испољава на исти начин као некад; док би други одговор могао да буде: у праву сте, све је мање бунта код младих. Покушаћу сада да оба става помирим и изведем један могући, сједињавајући одговор.
Против чега се млади најчешће буне – јуче, данас, да ли и сутра? Најпре, рекло би се, против сваког угњетавања и присиле. Не препознајући, некад дуго, да главна присила долази из њих самих, од њихових нагона, од неусклађеног односа између “принципа реалности” и “принципа задовољства”, од незадовољне или прегрејане савести (Херман Хесе се овом проблематиком бавио у већини својих романа), млади људи се буне против своје уже и шире околине, значи, породичне и друштвене.
Стављањем нагласка на сложену унутарњу динамику адолесцената, не мислим да потценим ни спољашњу, некад сложенију и наметљивију динамику од ове унутрашње. Када је реч о натурању спољашње реалности, парадокс у бившим комунистичким земљама био је у томе, што је узрока за побуну младих било напретек, док је видљива реакција, из познатих разлога, била минимална.
У капиталистичким земљама, међутим, у којима је, споља гледано, било минимално услова за побуну (мислим, у првом реду, ону сцоцијалну), јавних побуна младих било је доста.
Шта млад човек постиже побуном, појединачно или колективно?
Резултати побуне – не улазимо у питање, никако неважно, да ли је побуна била оправдана или неоправдана – најчешће су мршави, нарочито према количини уложене енергије.
Успеси побуне су ипак нешто већи када се појединац буни у породици против рђавог оца или мајке, односно, када је побуна, махом, оправдана.
То под претпоставком да је понашање родитеља према деци после њиховог бунта исправљиво, јер ни отац ни мајка нису душевно болесни, нису психопате, већ само нлаже неуротични људи – нездрава атмосфера у породичној средини може да се измени набоље.
Колективне побуне младих у диктаторским режимима бивају сурово кажњене, у демократским земљама Запада толерисане, без битнијих промена у структури дотадашњег облика владања.
Узмимо сада могућност да сте у праву ви који примећујете да је данас све мање бунта код младих. Ако је тако морали бисмо се озбиљно замислити и онда открити зашто је тако, а потом тражити излаз из једне такве, потпуно неприродне појаве. Видели смо због чега се млади најчешће буне, па смо се и сложили (?) да су у праву што се буне, јер траже више правде и правичности, више разумевања и, наравно, љубави за себе и друге.
Зашто се онда више не буне? Усслед сопствене немоћи? Ако више пута узалудно дижемо устанак против поробљивача (у породици, у народу, у свету), зар није природно да малакшемо, губимо наду, а са њоме и енергију; не заборавимо, уосталом, млади не остају увек млади; у средњим годинама “философија” живота се мења, често радикално, пут компромиса и опортунизма.
Како млади данас “решавају” своју препознату или непрепознату немоћ бунта?
Најчешће дрогом, алкохолом, криминалом и промискуитетом. Када се стигне до песимистичног открића (код интелигентније младежи раније) да је сваки појединачни, али и заједнички бунт јалов – јер против кога да устане млад човек у распаднутој породици, некад без знања о стварном оцу или мајци, или како се борити против неправедног друштва, када и после његове смене долази на власт слична неправда? – голема опасност је на прагу, и код тог младог појединца и у таквом друштву; Танатос постаје, наиме, тада јачи од Ероса, самодеструкција над градњом, очајање је претежније од наде.
Свет, међутим, никад није остављен без наде.
И у најтежим историјским епохама у прошлости, а и у данашњој несумњивој кризи цивилизације и културе, у којој је угрожена и сама планета Земља, увек је постојала и данас постоји једна плодна оаза у пустињи душе, у пустињи друштва – то је религија.
И када би, и ако, збиља нема више плодних бунтова младих данас, чудесни преображаји тих истих младих, из унутрашње и спољашње “мртве земље, земље кактуса” нихилизма – дешавају се и у свету и у нашој православној Србији, захваљујући исцелитељској моћи религије, К.Г. Јунг би рекао, буђењем “архетипа спасиоца”.
У православљу тај спасилац је Спаситељ свих људи, Исус Христос. Николај Берђајев је је у праву: “Бог је достижан једино преко Сина који је Бог љубави, жртве и страдања”.
Из књиге “120 питања и одговора”, Арс Либри, 2005.
