Први кнез Србије, Милош Обреновић (1817-1839), владао је неограничено до избијања Милетине буне (1835), коју су подржали чак и његов брат Јеврем (надао се да би он могао да наследи престо) и супруга Љубица (због неверства мужа којем је 1819. убила љубавницу). Кнез је због масовности буне (народ привучен захтевима за смањење пореза) био приморан да удовољи побуњеницима, који су тражили и ограничење власти кнеза доношењем устава којим би био успостављен Државни савет. Устав је усвојен на црквени празник Сретење 1835. године, али је важио само 55 дана док није укинут због противљења покровитељског Руског царства, које су подржали сизеренско  Османског и суседно Аустријско царство. Те конзервативне државе су на устав гледале као на производ револуционарних идеја проистеклих из Француске, где је монархија била укинута убиством владара. Још више им је сметало што је Србија приграбила право политичког самоопредељења, што није одговарало њеном положају према Османском и Руском царству.

„Значај Сретењског устава био је у томе што се за њега изборио народ једном буном, што је успео прописно да ограничи владаоца, што је увео и оснажио грађанска права, што је прописао национална (државна) обележја земље, што је Народној скупштини дао вид легалности. И, најбитније, донет је у земљи без учешћа сизеренског и покровитељског двора, јер се хтело отићи корак даље у државној самосталности, иако се у томе поклекло. Сретењски устав је одражавао право стање прилика у Србији, а на европској сцени је изазвао буру негодовања и стога је био укинут.“

Радош Љушић, Кнежевина Србија (1830-1839), Београд 1986, 145.