На дан када наша Света Православна Црква прославља Света Три Јерарха, у Ковиљу је 1841. године рођен Лаза Костић, наш књижевник, песник, доктор правних наука, адвокат, полиглота, новинар, драмски писац и естетичар.

 

 

 

 

Његовим животом и стваралаштвом са теолошке тачке гледишта позабавио је и презвитер др Оливер Суботић. У свом концизном слову, отац Оливер излаже чињенице о развоју вере код др Лазе Костића и о њеној дубини коју је доживео на врхунцу своје делатности, што се најбоље види у покајно молитвеном односу према Богородици израженом кроз песму Santa Maria della Salute. Према речима оца Оливера, Лазу Костића можемо слободно назвати нашим братом у Христу Господу – својом жртвом за српски народ, односом према православним светињама и генезом стваралаштва Лаза је јасно показао којој вери припада. Истиче се и да је рођен на Света Три Јерарха што има мистичку конотацију када се упореде знање, беседнички дар и бриљантан књижевни стил које је као дар Божији добио управо по примеру тих светитеља.

 

 

ОЛИ­ВЕР СУ­БО­ТИЋ
ЛА­ЗА КО­СТИЋ И ПРА­ВО­СЛА­ВЉЕ
– ИСТО­РИЈ­СКЕ ЧИ­ЊЕ­НИ­ЦЕ
И ДУ­ХОВ­НО СА­ГЛЕ­ДА­ВА­ЊЕ

Ова те­ма од нас тра­жи да на са­мом по­чет­ку при­зна­мо сво­је гра­ни­це. То је по­треб­но сто­га што го­во­ри­ти о ве­ри би­ло ког чо­века, а по­себ­но љу­ди по­пут Ла­зе Ко­сти­ћа, ни­је ни­ма­ло јед­но­ста­ван за­да­так. Апо­стол Па­вле, у сво­јој Пр­вој по­сла­ни­ци Ко­рин­ћа­ни­ма,
с тим у ве­зи ка­же: „Ко од љу­ди зна шта је у чо­ве­ку осим ду­ха чове­ко­ва ко­ји је у ње­му?” (1 Кор 2, 11). Фе­но­ме­ни ду­хов­ног жи­во­та су скри­ве­ни од нас: спо­ља­шњи из­глед, ста­тус, част и власт не мора­ју да го­во­ре ни­шта о уну­тра­шњем ста­њу чо­ве­ка. Се­ти­мо се, за ову при­ли­ку вр­ло упут­не, Ле­ген­де о Ве­ли­ком ин­кви­зи­то­ру. До­стојев­ски ма­е­страл­но осли­ка­ва сце­ну у ко­јој чо­век, ко­ји би по приро­ди ства­ри тре­ба­ло да бу­де ог­ње­не ве­ре и чи­је би ср­це тре­ба­ло да го­ри за Го­спо­да (с об­зи­ром на кар­ди­нал­ски чин) пре­ма Хри­сту по­ка­зу­је стра­шну хлад­но­ћу. У истом сми­слу, ка­да го­во­ри­мо о вери не­ко­га чо­ве­ка, мо­ра­мо би­ти све­сни да је то пре све­га скри­ве­ни до­мен ср­ца (уп. 1 Пет 3, 4).
На овом ме­сту је по­треб­но на­гла­си­ти не­што ве­о­ма ва­жно. Центар чо­ве­ко­во­га би­ћа ни­је ра­зум; ни­је ни ум, иа­ко је он сво­је­вр­сни вла­да­лач­ки ор­ган ко­га мно­ги Оци Цр­кве ви­де као ико­ну Бо­жи­ју у чо­ве­ку. Цен­тар чо­ве­ко­вог би­ћа је ср­це. То је оно што је чо­век сам. И ка­да ка­же­мо „ве­ра не­ког чо­ве­ка у Бо­га”, ми тре­ба да го­во­ри­мо о то­ме ко­ли­ко је ср­це то­пло или хлад­но пре­ма Бо­гу. Ни­ка­да не мо­же­мо у пот­пу­но­сти да раз­от­кри­је­мо тај скри­ве­ни до­мен ср­ца, али не­ке ствари нам ипак мо­гу што­шта от­кри­ти. Та­ко је и се­виљ­ски кар­ди­нал из по­ме­ну­те при­че сво­јом спо­ља­шњо­шћу от­кри­вао ка­кво је ње­го­во ср­це. Чи­нио је то и сво­јим на­чи­ном го­во­ра и сво­јим ре­чи­ма, упра­во по ре­чи­ма Го­сподњим да „уста го­во­ре од су­ви­шка ср­ца” (Мт 12, 34).

        Је­дан од древ­них цр­кве­них Ота­ца ка­же да тре­ба да смо све­сни сво­јих огра­ни­че­ња и да не мо­же­мо по­пи­ти це­лу ре­ку (зна­ња о божан­ским ства­ри­ма), али да нас ни­ко не спре­ча­ва да из ње узме­мо ча­шу во­де и уто­ли­мо сво­ју жеђ (за бо­го­сло­вљем). Ми ће­мо да поку­ша­мо упра­во та­ко не­што: да из ре­ке жи­во­та, де­ла и ства­ра­лаштва Ла­зе Ко­сти­ћа за­хва­ти­мо јед­ну ша­ку и по­пи­је­мо оно­ли­ко ко­ли­ко нам је до­ступ­но да би­смо ду­бље упо­зна­ли хри­шћан­ски лик тог чо­ве­ка.
Ла­за Ко­стић и ве­ра пра­во­слав­на – те­ма вр­ло сло­је­ви­та. Пођи­мо од оно­га што је нај­јед­но­став­ни­је, а то је све што се ти­че фак­то­гра­фи­је, кон­фе­си­о­нал­не при­пад­но­сти, исто­риј­ског од­но­са пре­ма Цр­кви и цр­кве­ној је­рар­хи­ји, од­но­сно „спо­ља­шње” при­падно­сти пра­во­сла­вљу. Ми ту не­ма­мо ни јед­ну је­ди­ну сум­њу: Ла­за Ко­стић је у том, уско кон­фе­си­о­нал­ном сми­слу, био ја­сно од­ре­ђен као пра­во­слав­ни хри­шћа­нин. Ту не­ма ни­ка­квог спо­ра. Зна­мо по­узда­но да је ро­ђен у па­три­јар­хал­ној по­ро­ди­ци у ко­јој се Бо­гу мо­ли­ло, по­сти­ло и у цр­кву ре­дов­но од­ла­зи­ло. При­ме­ћу­је­мо у ње­го­вој поези­ји то­ли­ко тер­ми­на ко­је мо­же да по­зна­је са­мо чо­век ко­ји жи­ви ли­тур­гиј­ским жи­во­том. По­у­зда­но зна­мо да је Ла­за Ко­стић то­ком це­лог свог жи­во­та одр­жа­вао при­сне од­но­се са све­штен­ством Српске пра­во­слав­не цр­кве. Ни­су ти од­но­си увек би­ли иди­лич­ни: би­ло је ту и кон­фрон­та­ци­је, не­сла­га­ња, су­ко­ба, оспо­ра­ва­ња. Ни то ни­је спор­но. Но ва­жно је при­том на­гла­си­ти да се ти од­но­си ни­ка­да ни­су пре­ки­да­ли, те да је Ла­за Ко­стић по­себ­но при­сан од­нос га­јио пре­ма ма­на­сти­ри­ма Кру­ше­до­лу, Врд­ни­ку и Ра­ва­ни­ци. Зна­мо, опет,
са­свим по­у­зда­но, да је у два на­вра­та у ду­жем пе­ри­о­ду бо­ра­вио у Кру­ше­до­лу (пр­во пет го­ди­на, а по­том још јед­ну). И не са­мо да је бо­ра­вио, бу­ду­ћи да и не­пра­во­слав­ни по­се­ћу­ју ма­на­сти­ре, већ је жи­вео по ма­на­стир­ском ти­пи­ку. О то­ме нам све­до­чи но­ви­нар сара­јев­ског ли­ста На­да, Иван По­по­вић, ко­ји све­до­чи ка­ко „брат Ла­за” по­сти и др­жи се ти­пи­ка ма­на­стир­ско­га као сва оста­ла ма­на­стир­ска бра­ти­ја. Осим то­га, Ла­за Ко­стић је за­ве­штао за ова три ма­на­сти­ра по хи­ља­ду кру­на за по­кој ду­ша ње­му дра­гих и бли­ских осо­ба, Лен­ке и Ју­ле. То си­гур­но не би чи­нио чо­век ко­ји ни­је ве­ру­ју­ћи. За­тим, у пред­смрт­ном ле­кар­ском из­ве­шта­ју чи­та­мо, из­ме­ђу осталог, да је код Ла­зе Ко­сти­ћа про­на­ђен сво­је­вр­сни пра­во­слав­ни моли­тве­ник Сан мај­ке Бо­жи­је. То не­сум­њи­во све­до­чи да се он и у „сво­јој кле­ти” Бо­гу мо­лио, да­ле­ко од очи­ју свих (уп. Мт 6, 6). Још не­што што нам са­свим ја­сно све­до­чи о ње­го­вој кон­фе­си­о­нал­ној при­пад­но­сти пра­во­слав­ном хри­шћан­ству на­ла­зи­мо код Ра­ди­во­ја Си­мо­но­ви­ћа, ко­ји твр­ди да ве­ра Ла­зе Ко­сти­ћа ни­је би­ла не­ка апстрак­ци­ја већ вр­ло кон­крет­на ве­ра у Бо­га Све­др­жи­те­ља. Иа­ко су ка­сни­је мно­ги ис­ти­ца­ли те­зу да је Ла­за Ко­стић био су­је­ве­ран чо­век, Си­мо­но­вић твр­ди су­прот­но: да је Ла­зи­на ве­ра би­ла ја­сна и мо­гла би­ти кон­крет­но фо­р­му­ли­са­на, бар што се ти­че фи­нал­ног пе­ри­о­да ње­го­вог жи­во­та. Ка­же Ра­ди­вој да се то ви­де­ло и спо­ља, по не­ким
уз­ре­чи­ца­ма ко­је је Ла­за Ко­стић ко­ри­стио, а ко­је су ка­рак­те­ри­стичне за наш пра­во­слав­ни на­род, по­пут „ако Бог да”, „да­ће Бог” и то­ме слич­но. Да­кле, на овом пр­вом ни­воу про­у­ча­ва­ња те­ме ми нема­мо ни­ка­квих про­бле­ма у са­гле­да­ва­њу лич­но­сти Ла­зе Ко­сти­ћа ка­да је реч о кон­фе­си­о­нал­ној при­пад­но­сти: он је био пра­во­слав­ни хри­шћа­нин.
Да­ље нам пред­сто­ји не­што те­жи за­да­так, ко­ји се ти­че ис­пити­ва­ња хри­шћан­ског ето­са и Ко­сти­ће­вог на­чи­на жи­во­та. Зна­те, уза­луд ве­ра уко­ли­ко она ни­је по­све­до­че­на де­ли­ма. Апо­стол Ја­ков нам то из­ла­же ја­сно у сво­јој по­сла­ни­ци ка­да из­ри­чи­то ка­же да је „ве­ра без де­ла мр­тва” (Јак 2: 17, 20, 26). Ми ту, ме­ђу­тим, у по­гле­ду ис­тра­жи­ва­ња има­мо до­ста те­жи за­да­так због чи­ње­ни­це да пра­ви хри­шћа­ни скри­ва­ју сво­ја до­бра де­ла. Го­спод у Је­ван­ђе­љу упо­зора­ва: „Да не зна ле­ви­ца тво­ја шта чи­ни де­сни­ца” (Мт 6, 3). Да­кле,сва на­ша де­ла тре­ба да бу­ду скри­ве­на од очи­ју дру­гих, па чак и од нас са­мих у од­ре­ђе­ном сми­слу – има ту­ма­ча Све­то­га пи­сма ко­ји ка­жу да гор­ња ре­че­ни­ца зна­чи да не сме­мо да до­зво­ли­мо нас ухва­ти соп­стве­на су­је­та („ле­ви­ца”) ка­да чи­ни­мо до­бра де­ла („де­сни­ца”). Да­кле, ми не мо­же­мо зна­ти то­ли­ко по­у­зда­но ка­ква су то до­бра де­ла би­ла, с об­зи­ром да се она (по­го­то­во де­ла ми­ло­ср­ђа) чи­не у тај­ности. Но оно што зна­мо по­у­зда­но је­сте да је Ла­за Ко­стић био чо­век рет­ке по­жр­тво­ва­но­сти за свој на­род, чо­век ко­ји је цео свој жи­вот из­га­рао за Ср­бе у ни­ма­ло јед­но­став­ним вре­ме­ни­ма и при­ли­ка­ма. То је у не­ким слу­ча­је­ви­ма зна­чи­ло и опа­сност по соп­стве­ни жи­вот. А шта је то до ре­флек­си­ја хри­шћан­ског жр­тве­ног ето­са, бу­ду­ћи да не­ма ве­ће љу­ба­ви од оне „да ко жи­вот свој по­ло­жи за при­ја­те­ље сво­је” (Јн 15, 13). Ово по­го­то­во ва­жи сто­га што Ла­за, са свим даро­ви­ма ко­ји­ма је био об­да­рен, и са свим зва­њи­ма и зна­њи­ма ко­је је имао, ни­је имао ни­ка­кву по­тре­бу да се ба­ви по­ли­тич­ком бор­бом за свој на­род. Он је, ме­ђу­тим, упра­во то иза­брао, по­твр­ђу­ју­ћи шта зна­чи би­ти од­го­во­ран чо­век у хри­шћан­ском, жр­тве­ном сми­слу.

Ми, при­том, не же­ли­мо да пра­ви­мо од Ла­зе Ко­сти­ћа све­тите­ља. Не же­ли­мо да му ста­вља­мо оре­ол јер је он имао и дру­га­чи­јих од­но­са пре­ма љу­ди­ма. То се ви­де­ло у бес­по­штед­ним кри­ти­ка­ма пре­ма не­ким пе­сни­ци­ма и у мно­гим остра­шће­ним по­ле­ми­ка­ма.
Би­ло је ту и те ка­ко мно­го стра­сти и мно­го че­га дру­гог, али онај жр­тве­ни аспект ње­го­ве лич­но­сти у од­но­су на срп­ски на­род је доми­нан­тан, у то­ли­кој ме­ри да про­сто за­се­њу­је ма­не од ко­јих ни­ко од нас ни­је сло­бо­дан. Да­кле, у том кон­тек­сту мо­же­мо сло­бод­но ре­ћи да код Ла­зе Ко­сти­ћа про­на­ла­зи­мо јед­ну ва­жну од­ли­ку из­вор­ног хри­шћан­ског ето­са: не­се­бич­ну жр­тву за дру­гог чо­ве­ка.
Тре­ћи ни­во о ко­ме мо­же­мо го­во­ри­ти је та­ко­ђе ве­о­ма ва­жан и сло­жен, а ти­че се пи­та­ња ства­ра­ла­штва Ла­зе Ко­сти­ћа. Ту мо­рамо има­ти јед­ну ва­жну ствар у ви­ду: чо­век је би­ће да­то и за­да­то у исто вре­ме. Би­ће ко­је не мо­же­мо ои­ви­чи­ти и огра­ни­чи­ти ни на
јед­ну ди­мен­зи­ју, ни­ти са­мо на је­дан пе­ри­од жи­во­та. Мо­ра­мо га са­гле­да­ти у пу­но­ћи, уз оно што наш на­род обич­но ис­ти­че да „конац де­ло кра­си”. Вр­ху­нац би тре­ба­ло да је на кра­ју жи­во­та, а то и у хри­шћан­ском сми­слу пре­суд­но опре­де­љу­је чо­ве­ков иден­ти­тет
– у вре­ме­ну и у веч­но­сти – јер ће Го­спод су­ди­ти по оно­ме у че­му нас за­тек­не.
Ла­зу Ко­сти­ћа че­сто ка­рак­те­ри­шу као пе­сни­ка-фи­ло­зо­фа, а рет­ко кад као пе­сни­ка-те­о­ло­га. То би, на­чел­но гле­да­но, мо­гло да се при­хва­ти. У књи­жев­ној те­о­ри­ји по­сто­ји и те­за да је Ла­за пре­те­ча та­ко­зва­ног ди­ја­лек­тич­ког пан­ка­ли­зма, што би за­пра­во би­ло по­лази­ште да је све око нас су­коб су­прот­ста­вље­них си­ла ко­ји у крај­њем ис­хо­ду во­ди ка скла­ду и ле­по­ти. Ми то за­и­ста ви­ди­мо у ства­рала­штву Ла­зе Ко­сти­ћа: стал­ни су­коб иде­ја и стал­не ди­ја­лек­тич­ке ско­ко­ве. На­гла­си­мо, при­том, да ства­ра­ла­штво Ла­зе Ко­сти­ћа ни­је усме­ре­на по­лу­пра­ва – она је, на кра­ју кра­је­ва, ре­дак слу­чај код
би­ло ког ства­ра­о­ца. Код ње­га је то пре си­ну­со­и­да ко­ја има од­ређе­но усме­ре­ње. И то јед­на си­ну­со­и­да са ја­ким ам­пли­ту­да­ма. Та­ко ће­мо на са­мом по­чет­ку Ко­сти­ће­вог ства­ра­ла­штва у ње­го­вим дели­ма ви­ше на­ћи Хе­ра­кли­та, Ем­пе­до­кла и Хе­ге­ла не­го хри­шћан­скуми­сао. Се­ти­мо се са­мо пе­сме „Еј, роп­ски све­те!” Ту не мо­же­мо на­ћи ни тра­га хри­шћан­ству. На­про­тив, ту на­ла­зи­мо не­ку вр­сту фи­ло­зоф­ског бун­та про­тив Бо­га ко­ји је пред­ста­вљен као крај­ње ау­то­ри­та­ран Ап­со­лут. Ту Ла­за Ко­стић го­во­ри о „нај­роп­ски­јем
бла­жен­ству бла­же­них ро­бо­ва”, а Бог по ње­го­вом ми­шље­њу за­право на­ме­ће сво­ју си­лу и во­љу. Не­ма ни тра­га од је­ван­ђел­ског до­живља­ја Бо­га у тој пе­сми.
На­жа­лост, не мо­же­мо зна­ти ка­ко би Ла­за Ко­стић у мла­да­лачком пе­ри­о­ду пи­сао на те фи­ло­зоф­ске те­ме да је на ње­га ве­ћи ути­цај из­вр­ши­ла Све­та Го­ра, ре­ци­мо, или иси­ха­стич­ка ду­хов­ност уоп­ште. Или да је имао ма­ло ви­ше до­ди­ра са пра­во­слав­ним по­и­ма­њем сло­бо­де код ве­ли­ких све­тих ота­ца, по­пут Мак­си­ма Ис­по­вед­ни­ка. Оно што ми ви­ди­мо код Ла­зе Ко­сти­ћа у том пе­ри­о­ду је­сте од­блесак за­пад­не ме­та­фи­зи­ке про­тив ко­је се он исто­вре­ме­но и бо­рио. У за­пад­но­хри­шћан­ској те­о­ло­ги­ји сло­бо­да во­ље се већ од сред­њег ве­ка, од вре­ме­на Рас­ко­ла па на­да­ље, све ви­ше пер­ци­пи­ра као из­бор из­ме­ђу да­то­сти, као „хо­ћу – не­ћу”, те сто­ји на те­ме­љи­ма чи­сте схо­ла­сти­ке. Де­карт је то ка­сни­је про­ду­био зна­чај­но, же­ле­ћи да по­мог­не те­о­ло­ги­ји, а за­пра­во је од­мо­гао за­пад­ној те­о­ло­шкој ми­сли. Ла­за Ко­стић, да­кле, из­ра­жа­ва бунт пре­ма угро­жа­ва­њу та­кве вр­сте сло­бо­де. То, ме­ђу­тим, ни­је оно што у пра­во­сла­вљу на­зи­ва­мо слобо­дом, бу­ду­ћи да је врхун­ска сло­бо­да дар и пред­ста­вља афир­мати­ван чин љу­ба­ви пре­ма дру­го­ме. За­то су је­ди­ни истин­ски слобод­ни љу­ди Све­ти­те­љи – љу­ди сло­бод­ни од гре­ха и од стра­сти, љу­ди ко­ји су за­до­би­ли не­за­др­жив по­лет ка Бо­гу. То, на­жа­лост, у свом мла­да­лач­ком пе­ри­о­ду Ла­за Ко­стић ве­ро­ват­но ни­је имао пред со­бом. Ни­је имао пред со­бом ни уз­о­ре ко­ји је имао До­сто­јев­ски: Оп­ти­ну пу­сти­њу, стар­ца Ам­вро­си­ја или не­ког дру­гог ње­му сличног обо­же­ног чо­ве­ка на ко­ме би опит­но мо­гао да ви­ди шта је вр­хунска сло­бо­да, а то је сло­бо­да у Хри­сту ко­јом нас је Го­спод осло­бо­дио (Гал 5, 1).
Слич­на од­сту­па­ња од пра­во­сла­вља при­ме­ћу­је­мо у ње­го­вом
огле­ду о „Или­ја­ди”, где он на­па­да­ју­ћи ри­мо­ка­то­лич­ки култ Бо­горо­ди­це, на­жа­лост, пре­ла­зи у хе­те­ро­док­си­ју. Он оспо­ра­ва мно­го што­шта што је и у пра­во­слав­ној цр­кви уче­ње о Пре­све­тој Мај­ци Бо­жи­јој. Оно што мо­же­мо да при­ме­ти­мо код ње­га у том пе­ри­о­ду је­сте упра­во да се, на­па­да­ју­ћи за­пад­не уз­о­ре у те­о­ло­ги­ји, исто­време­но уда­ља­ва и од ис­точ­не ми­сли. При­ме­ра ра­ди, он на јед­ном ме­сту ка­же да Бо­го­ро­ди­ца чак ни­је би­ла ни ме­ђу Ми­ро­но­сни­ца­ма, упра­во за­то што сво­ју пер­цеп­ци­ју из­во­ди из та­да­шњег про­тестантског све­та, где је Све­то пи­смо је­ди­ни из­вор ве­ре, а у ње­му за­и­ста ниг­де ни­је на­пи­са­но да је Мај­ка Бо­жи­ја би­ла ме­ђу Ми­ро­но­сни­цама. Но Све­то пре­да­ње нам то от­кри­ва: у Си­нак­са­ру ја­сно сто­ји да је Бо­го­мај­ка би­ла ме­ђу Ми­ро­но­сни­ца­ма, иа­ко је апо­сто­ли ни­су на­ве­ли у Све­том пи­сму. За­што? За­то, ка­ко ка­же цр­кве­ни пи­сац, што би не­при­ја­те­љи хри­шћан­ства ре­кли да се све­до­чан­ству мај­ке не мо­же ве­ро­ва­ти. Па ка­да у Све­том пи­сму сто­ји „дру­га Ма­ри­ја” (Мт 27, 61; 28, 1), упра­во је то ни­ко дру­ги не­го Ма­ри­ја Бо­го­ро­ди­ца. На­жа­лост, у том мла­да­лач­ком пе­ри­о­ду из­гле­да да Ла­зи Ко­сти­ћу ни­је то­ли­ко би­ла по­зна­та пре­дањ­ска ми­сао пра­во­слав­ног бо­го­словља, већ се ви­ше чи­ни да у стро­го те­о­ло­шком сми­слу има ви­ше до­ди­ра са за­пад­ним хри­шћан­ством, ко­је исто­вре­ме­но све вре­ме и кри­ти­ку­је.
С дру­ге стра­не, има­мо из­ра­жен ди­ја­лек­тич­ки скок јер ско­ро у истом пе­ри­о­ду на­ла­зи­мо у ње­го­вом ства­ра­ла­штву не­што пот­пуно су­прот­но. При­ме­ра ра­ди, у „Ђур­ђе­вим сту­по­ви­ма” он ве­ли­ча до­ме­те бо­жан­ске љу­ба­ви, а у пе­сми „Ре­че Го­спод”, ко­ја је сво­је­врсна „ве­рид­бе­на пе­сма” упу­ће­на јед­ној де­вој­ци у ни­зу дру­гих песа­ма, при­ме­ћу­је­мо чо­ве­ка ко­ји пи­ше са по­што­ва­њем пре­ма Бо­гу и пре­ма бла­жен­ству Бо­жи­јег бла­го­сло­ва. У тој пе­сми се ја­сно ви­ди пи­сац ко­ји ко­ри­сти Све­то пи­смо као до­ку­мент од ау­то­ри­те­та. Да­кле,не мо­же­мо ни­шта јед­но­стра­но по­сма­тра­ти, чак ни тај ње­гов почет­ни пе­ри­од ства­ра­ла­штва, у ко­ме по­сто­је ја­ке осци­ла­ци­је. Може­мо на­чел­но да ка­же­мо да он у мла­да­лач­ком пе­ри­о­ду за­пра­во до­зво­ља­ва се­би не­ку вр­сту пе­снич­ке сло­бо­де у ства­ри­ма ве­ре остају­ћи на­чел­но пра­во­сла­ван, иа­ко по­вре­ме­но пре­ла­зи гра­ни­це ко­је развдва­ја­ју ор­то­док­си­ју од хе­те­ро­док­си­је.
Очи­глед­но је да је Ла­за у сво­јим пе­сма­ма ду­хов­ни тра­га­лац. „Спо­мен на Ру­вар­ца” је при­мер где он от­кри­ва то сво­је уну­тра­шње тра­га­ње, су­ко­бе, слут­ње, тра­га­ња. На пи­та­ње: „Има ли Ре­нан право или не?” он не од­го­ва­ра не­дво­сми­сле­но, ни са „да” ни са „не” и ти­ме по­ка­зу­је сво­ју уну­тра­шњу бор­бу и ко­ле­ба­ње. На­и­ме, Ер­нест Ре­нан је на­пи­сао де­ло Жи­вот Ису­сов, ко­је је сво­јом по­ја­вом изазва­ло огром­ну бу­ру у хри­шћан­ском све­ту. Сам па­па је на­ре­дио  три да­на по­ста по­сле ње­го­вог об­ја­вљи­ва­ња, бу­ду­ћи да је Ре­нан имао је­зу­ит­ско по­ре­кло. То је де­ло у За­пад­ној Евро­пи до­ве­ло до огром­них ду­хов­них ло­мо­ва, а до­спе­ло је, као што ви­ди­мо, и до Ла­зе Ко­сти­ћа. Он се рве са њи­ме и са гор­њим пи­та­њем, али, немој­мо за­бо­ра­ви­ти, у тој ис­тој пе­сми на кра­ју ка­же: „До­ста си ми ре­као: Ал­фа и оме­га.” Да ли је то Ла­зин од­го­вор? Не мо­же се са си­гур­но­шћу твр­ди­ти, бу­ду­ћи да он у пе­сми да­је не­ко сво­је ви­ђе­ње шта је ал­фа а шта оме­га. Опет, имај­мо у ви­ду да је Ла­за пре све­га пе­сник, па тек он­да све оста­ло, ода­кле мо­же­мо на­слу­ти­ти да он ипак оста­је ве­ран хри­шћан­ском пре­да­њу, иа­ко та пе­сма по­ка­зу­је да се
он и те ка­ко ко­ле­бао и ло­мио уну­тар се­бе. Он се отво­ре­но пи­та мо­же ли се шта „ја­мач­но” ре­ћи о вас­кр­се­њу мр­твих? То пи­та­ње, ме­ђу­тим, и да­нас има­мо – у на­шој зе­мљи пре­ко че­ти­ри пе­ти­не ста­нов­ни­штва из­ја­шња­ва се да су пра­во­слав­ни хри­шћа­ни, али
ка­да их при­у­пи­та­мо да ли ве­ру­ју у вас­кр­се­ње мр­твих (да­кле у вас­кр­се­ње те­ла) он­да ве­ћи­на углав­ном збу­ње­но кли­ма гла­вом, сма­тра­ју­ћи да хри­шћан­ство ис­кљу­чи­во го­во­ри о бе­смрт­но­сти људске ду­ше (ко­ја ни­је спор­на), иа­ко је уга­о­ни ка­мен на­ше ве­ре васкр­се­ње те­ла. Апо­сто­ли су Хри­ста Вас­кр­сло­га ви­де­ли у те­лу и то је био раз­лог за­што су га та­ко сил­но по­све­до­чи­ли и да­ли сво­је жи­во­те без раз­ми­шља­ња за то све­до­чан­ство.
Вра­ти­мо се Ла­зи Ко­сти­ћу и ње­го­вом ства­ра­ла­штву. Оно што та­ко­ђе ни­је спор­но је­сте по­сто­ја­ње оби­ља хри­шћан­ских мо­ти­ва у ње­го­вим де­ли­ма. Од­ли­чан при­мер је пе­сма „Сам­сон и Де­ли­ла”. Ла­за сво­ју пе­снич­ку сло­бо­ду по­ка­зу­је и ту, про­ши­ру­ју­ћи би­блијску при­чу, ме­ња­ју­ћи чак и име­на ак­те­ра, до­га­ђа­је, али ге­не­рал­ногле­да­но, оста­је у на­че­лу у глав­ном „по­те­зу”, и по­ред то­га што на­гла­сак ста­вља на са­му љу­бав­ну ве­зу из­ме­ђу Сам­со­на и Да­ли­ле, а не на ду­хов­не аспек­те. За­ни­мљи­ва пе­сма за раз­ма­тра­ње је и „Певач­ка им­на Јо­ва­ну Да­ма­ски­ну”. Он у њој по­ка­зу­је пра­во­слав­но ви­ђе­ње про­бле­ма­ти­ке по­сто­ја­ња Бо­га јер Га по­сма­тра као Бо­га Све­др­жи­те­ља, Пан­то­кра­то­ра; с дру­ге стра­не, го­во­ре­ћи „о бо­гу зе­фи­ра, бо­гу олу­ја (…) бо­гу сла­ву­ја и бо­гу гу­ја” зна­чај­но уно­си ан­тич­ки до­жи­вљај ре­ал­но­сти. При­мет­но је и ов­де, да­кле, да не­ма цр­но-бе­ле ва­ри­јан­те у ње­го­вом ства­ра­ла­штву што се ти­че пра­восла­вља. Ми ту осе­ћа­мо пра­во­слав­ну нит, осе­ћа­мо хри­шћан­ски дух, али са ду­бо­ким при­ме­са­ма ан­тич­ке фи­ло­зо­фи­је. Ка­да смо већ код ове пе­сме, при­ме­ти­мо да он у њој мо­ли­тве­но при­зи­ва Свети­те­ља да му бу­де за­ступ­ник. То је­дан не­пра­во­сла­ван чо­век не би ура­дио. Не­пра­во­сла­ван чо­век не би, на кра­ју кра­је­ва, пе­сму име­новао име­ном Јо­ва­на Да­ма­ски­на, јед­ног од нај­ве­ћих Ота­ца пра­во­славне цр­кве, чо­ве­ка ко­ји је на­пи­сао пр­ву си­сте­ма­тич­ну дог­ма­ти­ку у исто­ри­ји Цр­кве, бри­љант­ног бо­го­слов­ског ума и из­у­зет­ног цр­квеног хим­но­гра­фа.

Ре­кли смо ра­ни­је да је сво­је­вр­сна си­ну­со­и­да у раз­во­ју Ла­зе Ко­сти­ћа ипак усме­ре­на, што ће ре­ћи да мо­ра­мо да про­на­ђе­мо песму ко­ја је на­ста­ла у апо­ге­ју, на кра­ју ње­го­вог ства­ра­ла­штва, де­ло ко­је би за­о­кру­жи­ло ци­клус ње­го­вих пе­са­ма. Та­ква пе­сма по­сто­ји: то је „San­ta Ma­ria del­la Sa­lu­te”. У њој већ ви­ди­мо Ла­зу Ко­сти­ћа као пра­во­слав­ног хри­шћа­ни­на у пу­но­ћи. Он се у тој пе­сми, ко­ја при­том има ис­по­вед­ни ка­рак­тер, нај­ду­бље от­кри­ва. Чи­ни то у јед­ној од нај­леп­ших пе­са­ма срп­ске књи­жев­но­сти и у њој по­ка­зу­је из­у­зет­ну ши­ри­ну сво­га хри­шћан­ског ли­ка. Он па­да по­кај­нич­ки пред ску­те Мај­ке Бо­жи­је. На­зи­ва је Бо­го­ро­ди­цом и ис­по­ве­да за Мај­ку Бо­жи­ју, што ће ре­ћи да Хри­ста ис­по­ве­да за Ова­пло­ће­ног Ло­го­са. Он по­на­вља исте оне сти­хо­ве „San­ta Ma­ria del­la Sa­lu­te” из пе­сме „Ду­жде се же­ни”, али ово­га пу­та са ду­бо­ким по­што­ва­њем. Ка­је се за­си­гур­но и због есе­ја „Или­ја­да” и због мно­гих сво­јих гре­ша­ка из мла­до­сти. Па­да пред Мај­ком Бо­жи­јом и по­ка­зу­је срж пра­во­слав­ног ето­са ко­ја се за­пра­во на­ла­зи у по­ка­ја­њу. „По­кај­те се, јер се при­бли­жи­ло Цар­ство не­бе­ско”, по­че­так је Је­ван­ђе­ља (в. Мт 3, 2), а Ла­за Ко­стић се у сво­јој нај­леп­шој пе­сми по­ка­зу­је као по­кајник ко­ји на ап­со­лут­но пра­во­сла­ван на­чин ис­по­ве­да дог­ма­те ве­ре.

На­рав­но, пе­снич­ка сло­бо­да по­сто­ји и у овој пре­див­ној пе­сми. При­ме­ра ра­ди, ка­да Ла­за ка­же „…за­ди­ви­ће­мо… бо­го­ве сил­не…” Шта то сад зна­чи? От­куд сад „бо­го­ви”? Зар ни­је то не­ка мно­го­божач­ка из­ја­ва? Но уко­ли­ко по­гле­да­мо ши­ри кон­текст пе­сме, увиде­ће­мо да је то са­мо пе­снич­ка фи­гу­ра. Уо­ста­лом, зар не сто­ји и у Псал­ти­ру ре­че­ни­ца „Бог ста­де на са­бо­ру Бо­жи­јем, усред бо­го­ва из­ре­че суд” (81, 1)? У Ла­зи­ној пе­сми се у том сми­слу мо­же по­ву­ћи па­ра­ле­ла са пра­во­слав­ним бо­го­сло­вљем ко­је го­во­ри о обо­же­ним лич­но­сти­ма ко­је су бо­го­ви по бла­го­да­ти. Све­ти­те­љи Бо­жи­ји су бо­го­ви по бла­го­да­ти на са­бо­ру Бо­га ко­ји је та­кав по су­шти­ни. Код Ла­зе се, до­ду­ше, осе­ћа ви­ше емо­тив­ни на­бој не­го те­о­ло­шка ми­сао у на­ве­де­ном сми­слу, али то је са­свим ра­зу­мљи­во с об­зи­ром на исто­ри­јат пе­сме. Она је, при­ме­ти­мо, то­ли­ко ин­спи­ра­тив­на за право­слав­не хри­шћа­не да­нас да ве­ро­ват­но ни сам Ла­за Ко­стић ни­је ни са­њао да ће јед­ног да­на на ра­дио-ста­ни­ца­ма срп­ских епар­хи­ја би­ти јед­на од нај­чи­та­ни­јих пе­са­ма срп­ске књи­жев­но­сти. Бог му је дао да свој жи­вот­ни опус за­о­кру­жи том пе­смом, што је, по­нови­мо, ва­жно у кон­тек­сту чу­ве­не по­ру­ке: „Су­ди­ћу ти у че­му те за­тек­нем.” Мо­же­мо ре­ћи да је Го­спод Бог Ла­зу Ко­сти­ћа за­те­као у ду­жи­ни и ши­ри­ни и ви­си­ни и ду­би­ни ства­ра­лач­ког из­ра­за – и што је нај­ва­жни­је, за­те­као га је као пра­во­слав­ног хри­шћа­ни­на. И ту, на­дам се, та­ко­ђе не­ма спо­ра.
По­сто­ји још је­дан ни­во ко­ји тре­ба на­ве­сти ка­да је реч о Ла­зи Ко­сти­ћу и пра­во­сла­вљу. Ла­за Ко­стић је зна­ме­но­ван пра­во­сла­вљем та­ко што је ро­ђен на пра­зник Све­та Три је­рар­ха. Као што зна­те, тај пра­зник је уста­но­вљен у је­да­на­е­стом ве­ку ка­да су се ми­тро­поли­ту ев­ха­ит­ском Јо­ва­ну по пре­да­њу Цр­кве ја­ви­ла три све­ти­те­ља – Јо­ван Зла­то­у­сти, Ва­си­ли­је Ве­ли­ки и Гри­го­ри­је Бо­го­слов – и ре­кли му да смут­ње ко­је по­сто­је пре­се­че јер се на­род по­де­лио око то­га ко је нај­ве­ћи од њих. Јед­ни су ве­ли­ча­ли Јо­ва­на Зла­то­у­ста због бе­сед­нич­ког да­ра и на­чи­на ко­јим је про­ту­ма­чио Све­то пи­смо као
ни­ко пре ње­га; дру­ги су ве­ли­ча­ли Ва­си­ли­ја Ве­ли­ког због фор­мули­са­ња дог­ма­та, бор­бе за ве­ру, хра­бро­сти и из­у­зет­ног зна­ња; тре­ћи опет Бо­го­сло­ва Гри­го­ри­ја, због из­у­зет­ног бо­го­слов­ског сти­ла и бри­љант­не ми­сли.

        А шта је са Ла­зом Ко­сти­ћем? Он се ро­дио на тај дан и као да су му ова три све­ти­те­ља мо­ли­тве­но по­да­ри­ла сво­је да­ро­ве. Као да му је Све­ти Јо­ван из­мо­лио од Бо­га бе­сед­нич­ки дар, Све­ти Ва­сили­је Ве­ли­ки ону хра­брост, му­жа­стве­ност, огром­но зна­ње и дар за мно­ге је­зи­ке, а Гри­го­ри­је Бо­го­слов бли­став стил пи­са­ња. Он је у исто­ри­ји срп­ске књи­жев­но­сти остао зна­ме­но­ван упра­во као песник са огром­ним да­ро­ви­ма.
И на кра­ју, оста­је нам још је­дан ни­во раз­ма­тра­ња на­ше те­ме. Ми смо све вре­ме го­во­ри­ли о про­шло­сти. Са­да ма­ло да раз­мишља­мо и о са­да­шњо­сти и о бу­дућ­но­сти у по­ку­ша­ју да кон­тек­стуали­зу­је­мо Ла­зу Ко­сти­ћа. Он је крај­ње ин­спи­ра­тив­на лич­ност јер
по­ка­зу­је не­ке осо­би­не ко­је су од­ли­ке ау­тен­тич­ног хри­шћан­ског ин­те­лек­ту­ал­ца. Од­ли­ке за по­дра­жа­ва­ње. На пр­вом ме­сту он испу­ња­ва за­по­вест Бо­жи­ју о умно­жа­ва­њу та­ла­на­та (в. Мт 25, 14–29). Све што му је Бог дао као при­род­ни та­ле­нат он је бо­га­то умно­жио. Шта је све тај чо­век у жи­во­ту свом био: књи­жев­ник, кри­ти­чар, но­ви­нар, есе­ји­ста, драм­ски пи­сац, пре­во­ди­лац, суд­ски бе­ле­жник, про­фе­сор, на­род­ни три­бун, ди­пло­ма­та, по­ли­ти­чар… Шта је све по­сти­гао, то је про­сто не­ве­ро­ват­но. Ка­ква је то би­ла ши­ри­на креатив­ног оп­се­га! Ко­стић је био чо­век ко­ји је ус­пео да умно­жи ин­телек­ту­ал­не та­лен­те ко­је му је Бог дао и по то­ме је при­мер мно­ги­ма.
На дру­гом ме­сту Ла­за Ко­стић по­ка­зу­је шта зна­чи би­ти хришћан­ски од­го­во­ран ин­те­лек­ту­а­лац. Пра­во­слав­ни хри­шћа­ни су дру­штве­но од­го­вор­ни љу­ди. Пра­во­слав­ни хри­шћа­нин не мо­же би­ти не­за­ин­те­ре­со­ван за сво­је дру­штво, за ње­гов на­пре­дак, за свој на­род. По­го­то­во је да­нас то ва­жно, ка­да жи­ви­мо у све­ту у ко­ме је ра­ди­кал­ни ин­ди­ви­ду­а­ли­зам на сна­зи; у ко­ме је са­мо ва­жно за­дово­љи­ти лич­не по­тре­бе; у ко­ме по­тро­шач­ко дру­штво од­ре­ђу­је вредно­сни си­стем; у ко­ме се дру­ги ви­де као ка­те­го­ри­ја за ис­ко­ри­шћава­ње. Ла­за Ко­стић по­ка­зу­је не­што дру­го: да­ти жи­вот и се­бе за дру­го­га чо­ве­ка и би­ти спре­ман се­бе при­не­ти на жр­тву па­ље­ни­цу за свој на­род.
И тре­ћа ствар. По­ка­ја­ње. Ла­за Ко­стић се по­ка­зу­је ве­ли­ки у по­ка­ја­њу. За­пра­во, због по­ка­ја­ња је та­ко ве­ли­ки у хри­шћан­ском сми­слу. У пра­во­сла­вљу је упра­во по­ка­ја­ње не­што што чо­ве­ка дово­ди пред Бо­га. Ла­за у то­ме да­је из­у­зе­тан при­мер.
Сто­га, дра­га бра­ћо и се­стре, имај­мо у ви­ду да је Ла­за Ко­стић па­ра­диг­ма за срп­ске ин­те­лек­ту­ал­це 21. ве­ка. Он им да­је из­у­зе­тан при­мер, крај­ње ин­спи­ра­ти­ван пре све­га као чо­век ко­ји је све своје ин­те­лек­ту­ал­не енер­ги­је за­и­ста умно­жио и раз­ра­дио. Он је и опоме­на за срп­ске ин­те­лек­ту­ал­це јер је умео да бри­не о суд­би­ни свога на­ро­да и да се бо­ри за ње­го­ву сло­бо­ду. Он је, на кра­ју кра­је­ва, и уте­ха за срп­ске ин­те­лек­ту­ал­це јер го­то­во да не­ма ми­сли­о­ца који у свом жи­во­ту ни­је имао лу­та­ња. То ва­жи и за сва­ког од нас ко­ји смо са­бра­ни у овој са­ли Ма­ти­це срп­ске – не­ка диг­не ру­ку онај ко­ји ни­је имао та­ква лу­та­ња, лич­но бих во­лео да упо­знам та­кво­га чо­ве­ка. А Ла­за Ко­стић по­ка­зу­је да има по­ка­ја­ње за ин­те­лек­ту­ал­на лу­та­ња и по­ка­зу­је пут по­врат­ка ка Ис­точ­ни­ку.
Не­ка је сто­га на­шем бра­ту Ла­зи веч­на­ја па­мјат! Амин, Бо­же дај!*

* Пре­да­ва­ње одр­жа­но у Ма­ти­ци срп­ској, 25. ма­ја 2015. го­ди­не

Извор: http://www.maticasrpska.org.rs/

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИВИШЕ ОД ОВОГ АУТОРА