Црква Светог Ђорђа у Старом Нагоричану је српска средњовековна православна црква из XIV века која се налази у селу Старо Нагоричане, 13 километара источно од Куманова, Македонија.
Црква је посвећена Светом великомученику Георгију и задужбина је српског краља Милутина (једна од 40 које је краљ подигао и обновио, највише од свих Немањића и осталих српских владара). Према натпису урезаном у камену греду изнад отвора западног портала, цркву Светог Ђорђа је саградио српски краљ Милутин 1312/1313. године на темељима старије цркве.
Према легенди, на месту данашњег храма византијски цар Роман IV Диоген је у 11. веку изградио цркву из благодарности према пустиножитељу Светом Прохору Пчињском, који му је прорекао успон на византијски престо. Сусрели су се ту, док је млади Адегеон (Диоген) био у лову. Будући цар је заиста у тој области, тада владао као “стратег”. Прохор је у близини данашње цркве живео 28 година у испосници.
Краљ Милутин је дао да се надзида горњи део, на порушеним зидовима старог храма. Фреске у цркви су завршене 1317/18, у време игумана Венијамина, о чему говоре натписи у цркви изнад западног портала. Фрескопис су 1318. године довршили сликари Еутихиос и Михаел. Храм је саграђен у облику уписаног крста са једном куполом на средини и четири мање, на зидовима старије цркве правоугаоне издужене основе, постављене у правцу запад-исток, са полукружном апсидом на источној страни. Олтарски простор је сразмерно велики и посебна је целина, наставља се на простор наоса, који у свом источном делу има сва три дела по схеми уписаног крста. Замисао по којој је направљен олтарски простор и његова сразмерна величина говоре о солунском, односно цариградском извору, због чега у том погледу претходи призренској катедрали Богородици Љевишкој. Сви елементи горње конструкције у занатском смислу су беспрекорно урађени. Полуобличасти сводови саграђени за краке уписаног крста, носе главну куполу и пружају се до обимних зидова грађевине. У овом храму се 1330. године, уочи битке код Велбужда, причестио и молио пред иконом Светог Ђорђа српски краљ Стефан Дечански. Касније је у боју, са својим сином, тада младим краљем Душаном, оставрио највећу победу и историји средњовековне Србије. Србија је након битке постала најмоћнија сила на Балканском полуострву. У самом боју гине и бугарски цар Михајло III Шишман, цар Михаило је по наређењу краља Стефана сахрањен у Цркви Светог Ђорђа у Старом Нагоричину.
Током првог светског рата, Бугари су 1917. године око цркве и унутар ње копали до два метра дубине, тражећи гроб цара Михаила Шишмана. 1929. године храм је био у очајном стању. Зидови са спољашње стране су били затрпани наслагама шута и земље до висине од једног метра. Храм је пропадао од влаге, коју су привлачили гробови ископавани у порти. Зато је затворено гробље и кренуло се учвршћењем темеља. Када су вршени радови – копано око храма 1930. године, откривена је велика топовска граната која није експлодирала, заривена дубоко у земљи. У јуну 1930. године, под руководством архитекте Ђурђа Бошковића, отпочела је обнова која је завршена 1932. године.
“Македонска Православна Црква” настала је 1967. године, неканонским одвајањем од Српске Православне Цркве. Након раскола и оснивања тзв. “Македонске Православне Цркве”, ова Милутинова задужбина је одузета Српској Православној Цркви. На јарболу испред цркве је постављена македонска застава, а наш народ може се једино поклонити овој светињи, не и користити као богослужбени простор. Српска Православна Црква није у канонском јединству са самопроглашеном “Македонском Православном Црквом”.
Црква је под заштитом УНЕСКО-а и проглашена је спомеником културе првог реда.
