Пише: др Кринка Видаковић Петров
Дипломата, научни сарадник у Институту за књижевност и уметност и наш бивши амбасадор у Израелу (2001–2006)
Министарство спољних послова и дијаспоре такозване независне државе Косово, коју Србија и још много земаља (укључујући пет земаља ЕУ) не признају, упутило је ”снажни протест” зато што, по њиховом мишљењу, ова књига промовише ни мање ни више него етничку мржњу, да има увредљиву садржину и носи назив Косово и Метохија, који је за њих неприхватљив (јер се по њима, Метохија, никако не сме спомињати).
У протесту се наводи да је Косово “надалеко познато по свом мултиетничком карактеру, толеранцији и међурелигијској хармонији” и да у тој полупризнатој држави све етничке и верске заједнице имају “проширена права и снажну заштиту”.
Проверљива реалност драстично оповргава ове наводе. Чињенице изнете у овој књизи такође оповргавају ову политичку лакировку која служи не само да се промовише кршење територијалног интегритета државе Србије него и да се присуство Срба, српске историје, српске духовности и српског културног наслеђа избришу.
На наводно ”албанским територијама” историјска прошлост није изнедрила албанске, него српске споменике
Зашто? Да би се доказало да су Косово и Метохија одувек биле албанске територије. Проблем је само у томе што на тим наводним албанским територијама историјска прошлост није изнедрила албанске, него српске споменике. Албанских готово да и нема, осим новокомпонованих споменика попут булевара, биста и скулптура посвећених америчким подржаваоцима косовске независности као што су бивши председник Бил Клинтон, Хилари Клинтон, Елиот Енгел и други.
Ево шта се још наводи у званичној ноти косовских Албанаца:
“Та књига која се промовише на фотографији, коју је Вархељи поделио на свом Твитер налогу, има супротну мисију – да подстиче мржњу и да се злоупотреби од стране машинерије српске пропаганде против независности и суверенитета Косова. Та дезинформациона кампања постала је претња регионалној стабилности и миру на западном Балкану”.
По њима, књига Хришћанско наслеђе Косова и Метохије поседује моћ јачу од бомби, топова, митраљеза, зоља, машинки, војне базе и осталих војних средстава убеђивања, јер она сама са хиљаду и више фотографија српских цркава, манастира и гробаља на Косову и Метохији – прети регионалној стабилности и миру на западном Балкану.
Зар треба поново срушити цркву Богородице Љевишке у Призрену? Зар манастир Дечани самим својим постојањем прети миру на западном Балкану? Зар ће косовски Албанци срушити све оне споменике српске историје, културе и духовности који још опстају на Косову и Метохији, да би се одржао мир, обезбедила регионална стабилност и да би доказали своју приврженост универзалним вредностима попут међуетничке и међурелигијске толеранције?
Тако су поступали припадници Исламске Државе: немилице су рушили ”туђе” споменике, одрубљивали људске главе (хришћанима или било којим ”другима”) и терорисали људе који нису могли или хтели да им се покоре. Пре њих су Хитлерови следбеници спаљивали књиге.
Да ли би требало скупити и спалити све примерке Хришћанског наслеђа Косова и Метохије као што су нацисти то радили, да би после књига спаљивали и људе у крематоријумима Аушвица? Можда би требало скупити све преостале Србе на Косову и Метохији, као што је 1944. СС Скендербег дивизија, коју су чинили искључиво косовски Албанци, покупила све Јевреје са тог подручја и депортовала их у Берген-Белсен?
Тиме су Албанци Косова и Метохије, који су са цвећем дочекали немачку окупациону силу, привремено решили питање мира и регионалне стабилности. Данас настоје да га реше трајно – тако што ће натерати Србију да се одрекне свог суверенитета на Косову и Метохији и тако што ће уништити или присвојити материјалне чињенице српске историје, културе и духовности на тој територији.
Ако је Аја Софија недавно поново постала исламско светилиште, зар то не би могла постати и Грачаница у албанској држави Република Косово? Ако, наравно, пре тога не буде спаљена или минирана.
Хришћанско наслеђе Косова и Метохије супротсатавља се оваквим и другим могућим намерама. И то зато што је рађена по највишим стандардима науке, а ослања се на књигу истог наслова објављену 1987. с благословом Патријарха Павла.
На више од хиљаду страна – у чијем су писању учествовали врхунски српски историчари, епископи, историчари уметности, стручњаци разних профила и са 900 квалитетних колор фотографија (цркава, манастира, фресака, икона, гробаља) – ова књига документује српско духовно наслеђе на Косову и Метохији, указујући на мноштво историјских списа, написа, записа и датираних оснивачких и даровних повеља који говоре о томе ко је ове споменике градио, када, где и зашто. Књига је у правом смислу речи саборно дело, а објављена је на енглеском језику да би се страним читаоцима на свеобухватан начин представила српска духовна баштина на Косову и Метохији од 12. до 20. века.
За ову књигу најзаслужнији је др Максим Васиљевић, владика западноамерички, уредник, аутор и издавач књиге која је изашла 2015. године у издању Севастијан Преса (издавачке куће западноамеричке епархије у Лос Анђелесу којом руководи владика Максим).
Пре неколико дана, тачније 23. јула, епископ Максим коментарисао је и књигу и нападе на њу у интервјуу доступном на интернету.
Нагласио је да је књига галаксија српских манастира, цркава и других споменика на светој земљи Косово и Метохијe, живо сведочанство Српске православне цркве и њеног народа у срцу српског историјског трајања, али да је ова галаксија покривена сенком трагизма, те да књига говори и о мартирологији српског народа и његове цркве.
Владика Максим је указао да је књига намерно дала предност духовној култури над политиком да би својим сведочењем утемељила могућност превазилажења уских идеолошких приступа, да би својом збирком сведочанстава учврстила наду у истински дијалог, да би се разлике сагледале у светлости историјске прошлости и будућности.
О превазилажењу уских видика, можда најлепше говори господин Максим цитирајући муслиманског песника, који је на пропутовању кроз Косово и Метохију, а посматрајући српску цркву записао: ”Зеница ока мога, гнездо је лепоте твоје”.
Како то одудара од паљења цркава …и књига.
Извор: Американски Србобран
