Истовремено, владика је позвао све Србе у дијаспори да чувају свој језик, културу и православље, јер држећи се тих начела неће „залутати“ већ ће бити „народ благословен и достојан својих светих предака“.
Победа над победама
Ваше преосвештенство, шта поручујете верницима поводом Васкрса?
– Та порука већ је дата у овогодишњој Васкршњој посланици Његове светости патријарха српског господина Иринеја и свих архијереја Српске цркве. Из ове Посланице извире дух саборности и брига наше Цркве о свим њеним члановима, без обзира на то да ли живе у отаџбини или дијаспори. Оно што је особеност овогодишње Посланице, то је нагласак на ово небивало искушење којим смо сви затечени, а то је пандемија такозваног корона вируса. Овом епидемијом је на неки начин продужен Велики петак и састрадавање наше јерархије и верника са Христом. Ипак, дочекујемо Васкрс као Празник над празницима и Победу над победама, јер празнујемо тријумф Живота над смрћу. Наша генерација, чини ми се, не памти тежи Велики пост и Васкрс. Ово је један велики испит наше духовне зрелости и спремности, не само да верујемо у Христа, већ и да страдамо за Њега. О страдању смо врло често читали из историје Цркве, а сада нам ова епидемија на потпуно другачији начин све то оживљава пред очима. Гледамо пусте велике европске градове, затворене и закључане цркве, људе преплашене у својим домовима. Све поменуто нас подсећа на апокалиптичке догађаје описане у књизи Откривења Светог Јована Богослова. Знамо да многи људи о томе не воле да слушају, али је Црква та која мора да сведочи о будућем времену и говори истину, јер ће нас само истина ослободити и учинити спремним да се боримо са искушењима.
Памти ли се у историји хришћанства слична невоља као што је пандемија COVID-19 вируса?
– Историја памти многе пандемије које су однеле много већи број људских живота. То су такозвана Јустинијанова куга из ВИ века, која је усмртила од тридесет до педесет милиона људи и „црна смрт“ из XИВ века, која је однела трећину европске популације. Поменућемо и такозвану шпанску грозницу, која је крајем Првог светског рата однела око педесет милиона људи. У крајњем случају и читава историја човечанства би била историја смрти да није Васкрсења Христовог. Зато је Свети апостол Павле са правом говорио раним хришћанима: уколико Христос не уста, узалуд вера ваша, желећи тако да нагласи да је Васкрсење Христово суштина наше вере, алфа и омега – почетак и крај. Наравно да Васкрсења нема без Крста и распећа, те ми као Црква и ову пандемију поистовећујемо са Крстом и страдањем које нас узводи ка Васкрсењу и вечном животу.
Пост и молитва
Да ли се показало да западна цивилизација, са свим технолошким достигнућима, ипак није у стању да одговори оваквом изазову?
– По свему судећи да није спремна. То нам показују досадашњи исходи ове пандемије и губитак више од стотину хиљада људских живота, а у читавом свету заражено је око два милиона људи. Оно што бисмо ми могли рећи као верујући људи, то је да само Бог може учинити много више него што ми сами у овим (не)приликама својим моћима успевамо. Зато ми решење овог новог похода смрти широм земаљског шара видимо у исконским и предањским начинима решавања оваквих проблема: свенародном и свесветском покајању – посту и молитви. Тако су се у Старом завету и целокупној историји човечанства људи обраћали Богу и избављали се од многих невоља и безизлаза. Питање је само да ли је данашњи свет спреман да се смири и покаје и из дубине душе завапи Богу за помоћ. Ја се плашим да се данашње човечанство више узда у дела руку својих и у своје умне и научне моћи, а заборавља да Бог побеђује и законе природе. Дакле, решење постоји, само је потребно да га препознамо и да се дечјом простодушношћу обратимо Ономе који је моћан и спреман да нам у сваком тренутку помогне.
Шта је разлог тог непрепознавања?
– Разлог је у људској гордости и вери у своје сопствене моћи, а Бога смо заборавили. Оно што је најтужније у свему јесте чињеница да неки људи иду чак дотле и говоре да се ова епидемија може проширити и кроз Цркву и њена богослужења. То је додатна трагедија и израз духовног слепила данашњега човека. Ово говоримо без жеље да о икоме лоше мислимо, али као људи Цркве морамо да сведочимо оно што је нашим православним предањем сачувано, а то је да Црква у својим недрима, то јест у својој Литургији дарује светиње светима. Дарује Васкрслога Христа за живот и спасење света, дарује нам Живот да бисмо победили смрт. Ову истину морамо непрестално и непрестално да понављамо јер је нажалост постала страна многим људима, а посебно онима на Западу.
Духовна корист
Хоће ли човечанство након ове пандемије изаћи паметније?
– Ако бисмо били свеснији смрти око себе, онда би човечанство требало после ове епидемије да буде мудрије. Свети Оци су говорили да је созерцање смрти извор најдубље мудрости, јер нас приводи страху Божјем који је почетак сваке мудрости. Ако би се после ове пандемије људи у покајању обратили Богу Живоме и истинитоме, онда би од ње било духовне користи. Уколико људи ову пошаст одмах забораве и стану да живе као да Бога нема, онда се нажалост ничему добром не можемо надати, већ новим епидемијама и новим смртима и многим невољама које су записане у Откривењу Јовановом.
Како вера може помоћи обичном човеку у овој ситуацији?
– Није случајно да се у Светом јеванђељу највише обичним људима догађају чуда. Управо због њихове простодушности и поуздања само у Бога, јер се ни у шта земаљско нису могли уздати. Зато се у Светоме јеванђељу каже да ће многи први бити последњи, а последњи први. Шта то значи? То значи да ће многи прваци, у земаљским оквирима, председници држава, влада и директори банака и остали прваци политичке моћи, у вечности имати другачије место, а можда ће чак бити и последњи. Многи овде на земљи „убоги Лазари“ биће велики пред Богом због свога врлинског и светог живота. Зато се ми обраћамо свима да будемо свесни пролазности овога света и истине да своје место у вечности не можемо купити служећи мамону већ само служећи Једином истинитом Богу и Цркви Његовој која је, по апостолу Павлу, мистично Тело Христово.
Народни херој
На који начин се Васкрс слави у Вашој епархији?
– Васкрс прослављамо крсноваскрсном радошћу. Од Великог четвртка до Велике суботе имамо пуне наше цркве, где је наш народ предокусио радост Васкрсења, највише кроз Свету тајну причешћа. И овај пут нас је наш народ изненадио и обрадовао са коликом љубављу и вером жели да дође у своје храмове на богослужења, упркос одређеним забранама за кретање и окупљање. Њихова жеља да дођу у свети храм јасно показује да они не могу да живе без литургијске заједнице и Христа и да њихова вера није само на уснама. Наш народ се по ко зна који пут показао као херој. Од литија у Црној Гори па све до борбе са овом најновијом епидемијом. Дубоко смо уверени да ће нам Бог помоћи управо молитвама тих најмањих и најнезнатнијих молитвеника који се ћутке боре за своја верска права, притом не угрожавајући било кога нити бивајући претња било коме.
За крај, Ваша порука српској дијаспори?
– Данашњи свет све више постаје једна глобална и виртуелна заједница и ми православни Срби, Срби Светога Саве, морамо знати да очувамо своје национално и духовно биће без обзира на то где живели. Да сачувамо свој језик и своју културу и своје свето православље и да непрестално у срцима имамо своју матицу Србију и своју духовну мајку Српску православну цркву. Држећи се њих нећемо сигурно залутати, већ ћемо бити народ благословен и достојан својих светих предака, како је говорио наш свети патријарх Павле. Зато поздрављамо све поздравом духовне радости и вере у Христа распетога и васкрслога, Победитеља смрти и свих епидемија, бивших и будућих. ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
Саборовање у дијаспори
У Вашој епархији је доста верника који живе и раде у дијаспори. Шта је оно што их у овим месецима највише тишти и шта их саветујете?
– Истина је да много наших људи живи и ради у иностранству и хвала Богу нису заборавили своја огњишта ни своју родну груду, већ веома често помажу обнове наших светиња у својим селима и градовима. Поред тога, одржавају се и саборовања верних људи наше епархије у појединим градовима у дијаспори, а касније се то све одвија и у њиховим завичајима широм Епархије зворничко-тузланске. Тако је било све док вирус корона то није пореметио. Ми се молимо Богу да наш народ што чешће и више долази у своју отаџбину и не прекида везе нити са својом Црквом нити са родбином, јер ће можда једнога дана многи од њих желети да се врате ту где су и рођени. Црква се у својој апостолској мисији брине о свим људима у нашој дијаспори и непрестално их позивамо речима народног песника, да их сунце туђег неба неће грејати као што их ово греје. Било како било, најважније је да смо заједно у окриљу Цркве, да мислимо једни на друге и да се молимо једни за друге.
Уски пут у живот вечни
Која је лекција коју би човечанство морало да научи?
– У нашем народу постоји једна пословица која каже: Без Бога ни преко прага. То би требало чинити. Богу се једином и истинитом вратити и живети сходно Декалогу Старога завета. Или још једноставније речено новозаветним језиком, да људи заволе Бога свога створитеља и ближње своје као себе саме. То је уски пут Новога завета, који нас води у Живот вечни. Ми то као Црква проповедамо и то наше православље сведочи својом Литургијом, својим богослужењима и својом православном етиком. Па ко има уши да чује, нека чује и ко има очи да види, нека види. Свети Силуан Атонски, велики руски подвижник на Светој Гори, видео је човечанство као саборног човека – Адама и увек се молио за спасење свих. Такве су све молитве великих подвижника православља.
Поштовање одредби о заштити
Свештенство у Келну је издало „упутство“ како да се верници у Страсној недељи и за Васкрс моле Богу и код куће.
– Могу рећи своје скромно искуство из наше Епархије зворничко-тузланске. Овде народ, хвала Богу, у овом великопосном периоду, долази у цркву на све велике празнике који нас приводе Васкрсењу Христовом. Поштујемо земаљске одредбе о заштити од ширења корона вируса, чиме цару дајемо царево, али и долазимо на света богослужења и на саборне молитве да бисмо Богу дали Божје. Тога се принципа у ово време држимо јер првенствено од Бога очекујемо помоћ у овој невољи. Једино када је полицијски час, тада наши људи, хтели – не хтели, морају да замене своје саборне молитве личним и породичним молитвама. Надамо се свакако да ће ово ванредно стање кратко трајати и да ће се Црква вратити нормалном животу и пуној мисији.
