Носилац је многих награда (Вукове, Његошеве, Бранкове и Змајеве).
Завршила је Филозофски факултет у Београду и радила је као професор у Обреновцу, Дубровнику и Београду.
Објавила је око 50 књига поезије, песама и прозе за децу и омладину, приповедачке, романсијерске и путописне прозе. Међутим, остаће упамћена, првенствено, по следећим песмама: Крвава бајка, Предосећање, Стрепња, Пролећна песма, Опомена, На бури, Тражим помиловање, Покошена ливада.
Десанка Максимовић је била најстарије дете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње. Михаило је био син Димитрија и Неранџе Максимовић, Неранџа-Нера је била потомак кнеза Јована Симића Бобовца. Одмах после њеног рођења, Михаило Максимовић је добио премештај, те се породица одселила у Бранковину. У Бранковини је провела детињство, а у Ваљеву је завршила гимназију. Почетком августа 1933. године удала се за Сергеја Сластикова. Није имала деце.
Студирала је на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности Филозофског факултета у Београду.
Након дипломирања, Десанка Максимовић је најпре радила у Обреновачкој гимназији, а затим као суплент у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе. Након што је од 3. септембра 1925. године радила око годину дана у учитељској школи у Дубровнику, прешла је поново у Београд где је радила у Првој женској реалној гимназији (а данашњој Петој београдској гимназији). Једна од њених ученица била је и Мира Алечковић, која је такође постала песникиња и блиска пријатељица Десанке Максимовић. Почетком Другог светског рата је отишла у пензију, али се у службу вратила 1944. и у истој школи остала до коначног пензионисања, 1953.
Путовала је широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља међу писцима и песницима; у њих су спадали и Милош Црњански, Иво Андрић, Густав Крклец, Исидора Секулић, Бранко Ћопић и многи други.
Дана 17. децембра 1959. изабрана је за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 16. децембра 1965. за редовног члана.
У четвртак, 11. фебруара 1993. године, у својој 95. години, у Београду је преминула Десанка Максимовић. Сахрањена је у Бранковини код Ваљева, у порти цркве Светих арханђела у оквиру културно-историјског комплекса.