Пише: Миодраг Шорић
Колико расправе може да поднесе једна црква током корона-кризе? У време када су људи онеспокојени смрћу хиљада оболелих, а наука моли за стрпљење, јер за сада нема лек за пандемију. У време када су преоптерећене многе земље, пре свега оне слабе, без модерне инфраструктуре. У време када се њихови политичари прво исмевају овом вирусу, а потом – након недеља изгубљеног времена – панично мењају смер и као подивљали прописују забране. А, када се у контексту ове егзистенцијалне кризе људи обрате цркви – како она да реагује?
У Србији, већина свештеника у селима и градовима, као и монаха и монахиња у манастирима настављају са својом службу. Они теше и храбре вернике. Ипак, и они имају питања. Шта да кажу људима који желе да учествују на богослужењу, али врата цркве остају затворена, јер држава тако жели? Питају се такође и верници и неверујући: да ли је у време корона-вируса примерено, да читава заједница прима причешће из исте чаше, истом кашичицом?
Ово није пуко теолошко ситничарење, нити некаква интелектуална вежба. У овом тренутку, у току седам недеља дугог Васкршњег поста, то интересује хиљаде људи. Међутим црквено руководство, поједини епископи и свети синод, остало је по овом питању поприлично пасивно. У својим саопштењима они су углавном пропуштали прилику да проблему приступе проактивно. Првобитно су одбацивали сваку могућности да је у цркви на било који начин могуће заразити се (било масовним окупљањем или причешћивањем), затим су саопштења постепено пооштравали, прилагођавајући се све строжијим одлукама које је доносила државна власт. Због овога су потребу и одговорност да јавно иступе осетили теолози.
Један од најобразованијих међу њима је Вукашин Милићевић, свештеник и доцент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Омиљен је међу својим студентима, а гоњен од стране црквених кнезова који му завиде и којима је Бог подарио принципијелност, која притом није пропраћена реторским даровима. У овим и за Србију тешким недељама, доцент Милићевић је обасут позивима да даје интервјуе часописима, учествује у телевизијским емисијама, и суочава се са незгодним питањима јавности. Када се усудио да доведе у питање синодско инсистирање на причешћивању из једне кашике, подсећајући да је ово пракса која је у цркву уведена релативно касно (11. век), те да се и данас у Православној цркви служи литургија св. апостола Јакова, где се народ причешћује на другачији начин, без кашичице, узимањем причешћа на длан – одмах је кажњен. По налогу старога патријарха – доцент Милићевић више не сме јавно да наступа, забрањено му је богослужење, у најгорем – прети му и рашчињење.
Казну одређује човек који је декларисаног атеисту и председника Србије Вучића позвао на годишње заседање Епископа и одликовао га орденом – што је веома зачудило остале вернике. Председник, дакле, бива одликован, а предавач теологије, који је читав живот посветио Христу – прогоњен? Нажалост не тражи само патријарх, већ и многи српски епископи близину моћи; једног политичара који је годинама био међу онима који су подржавали ратног злочинца Милошевића. То је неко, чији ће корумпирани режим морати да одговара за то што су српска инфраструктура и здравствени систем сравњени са земљом и што у иностранству раде млади, талентовани људи, међу којима су стотине лекара и медицинских техничара.
Није ли можда српско црквено руководство изгубило морални компас? Они наликују „слепцима који су вође слепима”, како се каже код јеванђелисте Матеја. Убрајају се у традицију свих оних, који су током деценија прогонили друге талентоване српске теологе. Владика Николај Велимировић је ту само један пример међу многима. Шта је све овај светитељ морао да претрпи од својих „колега епископа”!
Шта год ко мислио о ставовима доцента Милићевића, тако га кажњавати није примерено. Јер, у врлине Православне цркве спада то да се о томе који је пут исправан сме расправљати и дискутовати. У њене добре стране спада и то, да не постоји ни непогрешиви папа, који централистички сме о свему да одлучује.
„Не бојте се”, каже се у Новом Завету, поготово не од разговора са оним који другачије мисли, са ближњим. Бог је човеку дао разум да би гакористио. Управо то сада чине хиљаде студената и других интелектуалаца у Београду, који су потписали више петиција у корист доцента Милићевића. Иако сам далеко: можете им додати и моје име.
