Једни верујете у Бога, други не. Оно што је сигурно, сви смо створени од истог материјала и тако човек без брига не постоји.
“Одрастао сам у Трумби, мој отац је имао берберницу, тако сам имао прилику да упознам и наркомане и проститутке нашега краја. Уверавам вас да сам у тим људима видео више Бога него у наводно побожним људима. Видео сам људе милостиве, саосећајне”.
Зашто сте постали свештеник?
Како бих испунио своје потребе, да бих се спасио…
Од чега?
Одрастао сам у једном веома проблематичном окружењу, са родитељима који нису имали никакву комуникацију и ништа заједничко. Мој отац је био алкохоличар… Желео сам од тога да побегнем, да нађем неки спас. То сам пронашао у речима отаца Цркве. Веома је важно да човек себе познаје, али и своје мотиве (покретаче). Нема значај шта радимо и говоримо, већ зашто то радимо и говоримо. Најчешће није проблем “колико имамо”, већ како тиме управљамо.
Ваш однос са Богом?
Мало пре мог рукоположења сам отпутовао на Свету Гору и поверио сам се игуману манастира Дионисијата, како немам довољно вере. – Желите да постанете свештеник и немате довољно вере? Упитао ме је. Заједно самном је тада био професор теологије Сава Агуридис, који му је рекао – Мислите ли старче како само телесни проблеми брину људе? Постоје и егзистенцијални.
Шта је вера? Може ли неко бити помогнут од нечега што не познаје?
То је једно трагично питање и не знам да ли ће се одгонетнути у мом одговору. Вера се живи унутар подвига, ограничавањем Ега, кроз одрицање световних материјалних ствари и човек не може пронаћи одговор све док је заокупљен плитком стварношћу материјалних удобности, егоцентризмом и себичношћу.
Ерос или љубав? Код Фројда налазимо, да се ми заљубљујемо у онога који нас осликава боље од било кога другога.
Проблем је у томе што се плашимо да се нећемо заљубити у онога кога “треба”. Љубав није поседовање, већ стална потрага. Да би је суштински живео, треба се суочити са сопственом зрелошћу. Христос каже “ако желиш да задобијеш живот, треба да га изгубиш”. У љубави се треба дати до смрти, ако желиш да доживиш пуноћу.
Зашто религије говоре о животу након смрти, о васкрсењу? Зашто нико не прихвата “ограниченост” нашег ума?
Зато што је смрт највећа људска агонија. Човек просто не може да прихвати да ће се вратити у прах. Због тога је наклоњен свакоме ко му понуди неки излаз, некакву “терапију” ка бесмртности. Истинско хришћанско предање не трага за животом негде друго већ овде и сада. Како немамо да понудимо сада ништа, обећан нам је живот после смрти.
Зашто постоји неправда?
Зато што је човек слободан. Када не би био слободан да чини и зло престао би да буде слободан.
Постоји ли начин за спасење душе?
Што више делимо и заједничаримо са другим људима јасније ћемо видети куда да се усмеравамо. Међутим, самоспознаја је веома плитка. Немамо представу шта се дешава унутар нас. Човек који чека да му се уреди живот сам од себе налази се у веома лошој позицији.
Зашто су нам потребни други? Не разумем. Говорите ли о другоме као нашем огледалу?
Људска сила да се самозавара је незамислива. Једна прича говори да када ти један човек каже да си коњ, преко тога просто пређеш. Када ти други то исто каже, замислиш се око тога. Када ти опет и трећи понови, одеш и купиш седло. Способност да верујем како сам “лепотан”, а имам нос од три метра је заиста незамислива.
Како да се носимо са својом кривицом?
Кривица је заправо криза поноса. То је одбијање једног човека да прихвати да је направио велику грешку и да је пао веома ниско. Понос (ароганција) је незрелост, и чињеница је да просечан човек не може да прихвати да је несавршен. Скот Пек је написао да је претпоставка за напредак друштва могућност прихватања понижења. Човек који живи сам, чија се потреба да воли и да га воле не пројављује, проживљава бол од које ће неминовно тражити бекство: лекови, политика, религија, брзина, наука, средства за бег нису битна. Млади људи данас одрастају “оштећени” код својих кућа, са илузијом да су центар света и када у једном тренутку у доба пубертета изађу у свет и тада не моги да се снађу.
Зашто волите реч “милостив”
У уличицама Трумбе, као што сам вам већ казао, срео сам Православље. Тамо сам видео људе саосећајне, милостиве. Били су потпуно свесни свог понижења и били су трпељиви како између себе тако и са другима. Ови тако “велики грешници” живели су највећу хришћанску врлину, а то је безусловно прихватање другога какав јесте. У мојој књизи “Свештенство: обећање очинства које није одржано” говори се о Богу који је примио тело како би понудио човеку могућност пуноће и савршенства. Ова могућност нити је загрантована нити се нуди без односа са другим или на даљину. Ако не “обујемо туђе ципеле и у њиме не пређемо макар једну миљу” не можемо сами себи помоћи.. Ко живи тај и греши.
Имигранти, ксенофобија, расизам, затим ограде да се задрже ван држава а неки их чак бацају у море. Шта ви кажете?
Можемо ли да знамо њихову потребу? Када волиш неког човека, размишљаш шта је то што је њему заиста нопходно. Наше друштво се води ставом, који је по мом мишљењу деградирајућ, да ако волиш некога треба да га мазиш и милујеш. То није љубав. Ако се човек онесвести, треба му шамар да се освести, не загрљај.
Да ли је хомосексуалност грех?
Хомосексуалност није избор да би била грех. Предуслов за грех је слободан избор. Човеку је Богом дато право да живи и умре како само он жели. Бог се не меша у ову слободу, ко сам ја да се мешам?
У вашој књизи “Ни превише рано, ни превише касно” наводите како су занемарене средње године. Како се превазилази унутрашња криза средњих година?
Што смо старији теже се мењамо, али живот без промена није живот. Оно што се не мења то је мртво. Ако човек жели да живи у реалности мора и сам да се мења, иначе ће остати изван ње.
Оче, да ли сте срећни?
Не знам шта би тачно значила “срећа”. По мом мишљењу, реч која много више одговара је “испуњеност”, да унутар себе осећамо “пуноћу”, радост, усхићење, емоцију. Ово не значи да не постоје тренуци нелагодности, разочарења, горчине… Али моје најчешће осећање је унутрашњи спокој.
Извор: VimaOrthodoxias
Са Грчког превео: Никола
Ракићевић
