Ових дана, док са неверицом посматрамо нашу омладину (ону исту децу коју су поједини користили за предизборне слогане) како их бесомучно батинају, не само припадници безбедносних (!?) служби, већ, како видимо, и разноразни режимски послушници и представници кримогених структура (ваљда да оправдају благонаклоност државе у судским процесима против њих), лако можемо помислити да епиграфски Његошеви стихови никада нису били актуелнији.
Свакако, нема оправдања за уништавање државне имовине, угрожавање безбедности униформисаних лица нити, како то носиоци власти воле да кажу, ремећење јавног реда и мира.
Међутим, поставља се питање о каквом је то „реду и миру” реч.
Можда би нам једна годишњица могла помоћи да дођемо до одговора.
Историја, а и Библија, нас уче да је младост увек била носилац револуционарних идеја, као и снажне потребе за правдом и правичношћу, као и препознавањем одсуства истих у друштву. Правдољубивост је резултат унутрашње, неугушене потребе младе душе за правдом и слободом, које се коначно задобијају само у Богу. Ову чежњу је формулисао младић из Јеванђеља који је, препознавши бесмисао лажног мира, али и утопију многих земаљских вредности, Господу пришао са најреволуционарнијим питањем: „Учитељу благи, које добро да учиним да имам живот вечни” (Мт. 19,17).
Омладина, незаражена властољубљем, силом или новцем, кроз историју се показивала као прави ,,барометар” стања у друштву, тај лакмус папир који детектује лажни ред и мир.
Мудри државници и добри народни прваци су кроз историју пажљиво ослушкивали глас младости, добро знајући да их он, често непријатан, не угрожава, него да их враћа на стазу коју су некада, због геополитичке ситуације, напустили. Нажалост, наша историја, посебно новија, обилује и супротним примерима. Као тамни облак који затвара небо, над нашим народом су се надносиле сенке отуђених и отуђујућих људи, који су народ покушавали да заразе том отуђеношћу, не би ли своју сакрили а народну разоткрили.
Али, када би до оваквих искушења долазило, наш народ, руковођен Црквом, знао је да пронађе начин да се отргне, да брани правду, своје право, те да, враћајући се Богу, обнавља своје народно биће. Усудио бих се рећи да је управо такав процес започео у српском народу, а, можда, и у многим народима широм света. Ово говорим јер ми изгледа да су агресивне ултралибералне друштвене снаге, у свом походу на истинске вредности, у ствари разоткриле све своје лицемерје, те изазвали преиспитивање сваког одговорног и слободно-мислећег човека.
Српска Црква је кроз историју служила као светионик који се уздиже изнад свих друштвених подела, изнад тамних облака, постојано стојећи и одолевајући ветровима и бурама овога света, политикантству и разноврсним притисцима моћника овога света. Она је истовремено обасјавала и показивала „пут који води у Живот”, којим нас је повео Свети Сава.
Ово је уједно и одговор злонамернима који понављају да Црква не треба да се бави политиком, желећи у ствари да Цркву сведу на гето, на порту и сервис за услужне делатности. Међутим, указивање на Истину, на правду, чување, артикулација и подсећање на народне интересе, нису бављење политиком већ дужност Цркве, која је, кад се боље погледа, државу и створила и породила.
Обесхрабрујуће је када Црква, под плаштом пацифизма или неутралности (што је друго име за незаинтересованост за стање у друштву), сама себе лишава овог права или обавезе.
Да ли због општег стања у Србији или услед кратког сећања, ових дана тежи да непримећено поред нас прође једна годишњица која горњу проблематику одлично објашњава.
Конкордатска криза
Наиме, у јулу месецу 1937. године десила је се чувена Конкордатска криза која је у времену патријарха Варнаве изазвана потписивањем споразума између Југословенске владе и Ватикана. Поводом овога питања Патријарх је сазвао два ванредна Света Архијерејска Сабора на којима је закључено да је конкордат неприхватљив.
На дан када је Народна Скупштина почела расправу о конкордату, 19. јула 1937. године, Црква је заказала литију, коју је забранио тадашњи министар унутрашњих послова, иначе римокатолички свештеник Антун Корошец. Због бруталне силе којом је жандармерија насрнула на њене учеснике, у којој су претучени епископи и свештеници, она је остала упамћена као Крвава литија. Ова литија – занимљиве ли поуке! – најавила је пропаст српско-југословенског државног пројекта, али и долазеће невоље српске Цркве и народа.
Патријарх Варнава, писаном и живом речју, и свим средствима грађанског протеста, супроставио се политичком плану југословенског прозелитизма, положивши на крају и свој живот за Цркву и отаџбину. Поред многих саборских саопштења, указивања на духовну и политичку погубности конкордата, најзначајније сведочанство је патријархов говор на дочеку православне нове 1937. године. Председник Владе је забранио објављивање патријарховог говора, те је он, због тога, илегално штампан као Посланица и дељен као летак под насловом: „Оно што је новинарима било забрањено да објаве“.
Посланица Патријарха Варнаве
Попут византијских царева и патријараха, Посланица патријарха Варнаве против конкордата али и стања у друштву спада у незаменљива штива. Посреди је анализа историјских и геополитичких прилика на Балкану и, истовремено, историјски пример пастирског сведочења, подвига и жртве епископата и свештенства српске Цркве која се нашла уз свој народ.
Говор и посланица патријарха Варнаве о српској новој 1937. години:
,,Ево свиће нам Нова Година. Ја бих желео да вам је честитам. Но не знам како да вам је честитам кад видим мрачне облаке који су се наднели над нас, и не само наднели него и спустили међу нас?
Како могу рећи: Срећна вам Нова Година, и како ће нам она моћи бити срећна кад нас је несрећа стегла својим канџама са свих страна?
Једна је несрећа наша у дегенерацији разума a друга у дегенерацији морала. Интелектуална и морална дегенерација — то су ти мрачни и градобитни облаци, које преносимо из Старе у Нову годину. Боље ћете ме разумети кад вам кажем: наши властодршци изгубили су и памет и поштење.
A да су изгубили памет показује њихова недоследност и противречност у начину како они чувају ову прескупу државу и како воде наш мученички народ. Зову се националистима — и то би заиста требали да буду као и сви грађани ове земље — међутим праве пакт са црном интернационалом, и пуштају ову да до сржи затрује наш здрави светосавски национализам. Тако су наши властодршци и националисти и интернационалисти у исто време. Може ли то бити? Како се те две супротности даду измирити у нашој држави? Свим силама наши властодршци гоне једну a грле другу интернационалу, гоне црвену, a грле црну. Зар обе нису подједнак отров за нашу младу државу и за наш здрави народни организам. Наш народ библијски је изрекао ону пословицу: „Кад Бог хоће некога да казни, прво му памет узме“.
Да нам није познато да је се Патријарх Варнава овим речима обраћао пре 83 године, рекли бисмо да их изговора неки данашњи, храбри и добри пастир Цркве Христове. Друштвена подељеност је достигла никада пре виђење размере, медијска цензура такође, уместо конкордата имамо трговину са срцем бића народа, Косовом и Метохијом, а уместо интернационале сада се маше европским интеграцијама по сваку цену (а оне све даље од нас). За то време, необавештени народ у тами тумара!
Стога би се очекивало оглашавање пастира, јер ко ће донети светлост ако то не учини Мајка Српска Црква?
Вратимо се нашој омладини, која осећа да јој нешто суштинско – по примеру поменутог младића из Јеванђеља – недостаје и да није како треба. Када је то потребно и корисно за остваривање политичких циљева, помпезно се изговарају речи како су деца и омладина будућност наше земље. Право питање је да ли је оваква Србија њихова будућност, или можда нека друга земља у коју ће побећи од репресије и где ће пронаћи неког да их саслуша и подржи.
Или ће се племе које „сном мртвијем спава“ пробудити и окренути нову страницу историје. Боже дај!