Нама је оставио својих најљепших 26 година живота, труда, воље и уложене енергије. Био је добар пастир и духовни отац. Достојан Херцеговине и трона Светог Василија. Све оно за шта се трошио и стварао оставио је нама и нашим покољењима, ваљда да дјела суде, како је давно речено.
Није понио Херцеговачку Грачаницу тај лијепи споменик Богу и људима, коме се диви цијели свијет. Подно ње, за собом је оставио сређено, красно и свето још много тога чему се разни људи из различитих свијетова клањају. Саборни храм у срцу Требиња; тврди и свијетли Тврдош; стари Житомислић; оживјеле Мркоњиће; васкрсле Пребиловце; Свету Тројицу у Мостару; Рођење Христово у Љубињу; Цара Лазара у Берковићима; Свету Тројицу у Гацку; Светога Саву у Билећи; здраве Дужи; пуноћу Завале; блистав Петропавлов; у Ораху Добрићево; стотине цркава и храмова на сваком мјесту у Херцеговини гдје је то вјерни народ хтио и био вољан саградити.
Као вриједна матица, својим залагањем и снагом оживио је славску свијећу и молитву у скоро па сваком дому у Херцеговини.
Херцеговина је пуна младих и добрих свештеника, манастири пуни монаха и монахиња. У
Мостару те није ни страх ни срам рећи да си Србин а у Дубровнику можеш и смијеш
слободно радити и стварати.
Имао је дар и визију. Лијепо и на понос је нама Херцеговцима када нас неко упита за
Тврдошко вино, мед, маслине, Платане, Требиње и Херцеговину пуну тога “за
видјети”, Требиње у коме док шеташ чујеш десетине страних језика, Бодирогин
камп, Кустурицу и Монику Белучи који снимају филм по херцеговачким кршима као да
нису имали гдје друго, Драшковићеве дворце, фабрике и Град сунца… Отворене
границе за правце гдје смо сумњали да ли ће се икада више отворити.
Чуде се властодршци како му је ишло за руком да до подне сједи са својим народом на сеоској слави, поподне са муфтијом а навече са бискупом…па опет у круг. Његова харизма плијенила је пажњу свих свјетских и српских политичара из разних странака које су долазиле и нестајале са власти. Скоро сваки пут из тих разговора и сусрета настајало је нешто лијепо по чему смо постајали препознатљивији и вриједнији.
Кад кажем “ми” мислим на Херцеговину. Нажалост, није могао да се избори против вјетрењача, али се чудим да још увијек није одустао. Сјећам се кад је у Мркоњићима у поздравној бесједи рекао “да се често човјек не одмара под дрветом којег је засадио”, па тако и он мора ићи у хладну Њемачку а са тугом и жаљењем оставља сво дрвеће које је засадио. Шуму.
Послије свега се питам, да ли је у реду од нас Херцеговаца да подржавамо људе који га пљују и његово име развлаче по разним медијским ломачама?! Већином то раде они који нису ни травку засадили, а одмарају у хладовини његове шуме. Нећемо му ваљда замјерити и ону мантију коју је однио?! Многаја љета владико!
